Tekstovi iz "Politike" Jovana Rukavine
„Политика”, 21. II 2026. рубрика „Међу нама”
Постамент без главе
Два текста недавно објављена у рубрици Међу нама – „Војвода Мишић заслужује достојанствен споменик” и „Скрнављење споменика нашим великанима” – подсетило ме на споменик у шабачком Великом парку, чију вам фотографију шаљем. Као што се може видети, на њој је само постамент споменика Кости Абрашевићу, без „главе”. Из књиге Бранка Шашића „Знаменити Шапчани и Подринци” преносим следеће редове: „Шабац је своме песнику подигао споменик на Камичком гробљу, у облику стуба без капитела, на чијем средишњем делу је уклесана плоча у облику отворене књиге, док је на врху постављена метална лира; на кући у Карађорђевој улици, у којој је песник живео, постављена је спомен-плоча, а у Градском парку спомен биста.” Неки наши писци из пијетета се сликају поред натписа на месту где је сахрањено Волтерово срце. Да ли је неко уништио Балзаков споменик у Паризу, или пак Џојсов у Даблину? Жао ми је што мој родни град то доживљава, кад ионако нема пуно споменичких вредности.
Али да не буде само критика. У уторак, 17. фебруара, био сам гост на представљању збирке дечје поезије највећег српског елегичара Крстивоја Илића, у основној школи на Мишару. Занимљив је пут рукописа наведеног песника, који је Мишар овековечио „Мишарским елегијама” и драмом о том јуначком месту. Песник је свој рукопис оставио у аманет Ивану Радовановићу (у посвети Ивици), рођаку супруге, највеће љубави и музе, исцртавши како треба да изгледа објављена књига након његове смрти. То је породица Радовановић и учинила, одајући тако пошту уметнику. Мирно је срце Крстивоја Илића, јер су племенити људи схватили једног песника.
За крај остаје слика, из дома бившег фудбалера шабачке Мачве кроз прозор се види споменик подигнут 1906. године, који је својевремено посетио и наш нобеловац Иво Андрић.
Поздрављам енергију професора Стевана Симића који неуморно подржава и шири културу у своме Мишару, који неизмерно воли. Љубав чини чуда.
Јован Рукавина,
Шабац
(Приредила)
Данијела Драгићевић Јанковић
ррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррррр Obradovao me tekst Biljane Đorđević Mironja (jedan od urednika Sveski – Zadužbine Iva Andrića, op. J.R.) u subotnjem Kulturnom dodatku „Politike“, pod naslovom „Od Soledada do Višegrada“ Autor teksta se bavi srodnostima, motivskim bliskostima Ive Andrića sa Maksimom Gorkim, Sent-Bevom, Arturom Gobinoom, i najviše Džonom Stajnbekom. Pošto sam se i ja bavio Andrićem, dodao bih (a to sam objavio u autorskom izdanju knjige o Andriću, i ponovljenom, takođe autorskom) jer izdavači nisu pokazali interesovanje, ali i to me ne sprečava da se sam time bavim i proučavam. Kao što sam rekao dodajem: na prvom mestu zapažanje akademika Nedeljkovića povodom Andrićeve pripovetke „Aska i vuk“-Andrićeva parabola o sudbini umetnika“-„Srodnost između Andrićeve priče Aska i vuk i Dodeove Koze gospodina Segena očigledna je, pa je čudnovato da je o tome dosad pisala jedino Anica Šaulić u ogledu čiji naslov „ Primeri smelosti kao književni motiv,… jer kako drukčije da objasnimo činjenicu da je ovaj pokušaj poređenja našeg i francuskog pisca nije ušao ni u najnovije i najpotpunije bibliografije o Ivi Andriću… „ Ja bih dodao iz moje studije „Andrićev tajanstveni svet…“ pod utiskom Andrićeve izjave Ljubi Jandriću „Sa Ivom Andrićem“: „Mario: Mnogi su podražavali tuđim delima. Andrić: U umetnosti se krade još od Tutankamonova vremena.“, sličnosti Latinskih izreka i Andrićevih misli. Sličnosti misli Pola Valerija, grofa Tolstoja, Jovana Dučića , Lorensa Darela i našeg nobelovca. Sve sam to objavio u mom radu. Jer on (Andrić, op. J.R.) kaže-“Sa Ivom Andrićem“ spomenutog Ljube Jandrića: Kad sam ja radio na svom eseju o Goji, ja sam se pomalo poštapao Floberovim pismima, s jedne, a Manovom „Smrću u Veneciji, s druge strane… I na mene je svojevremeno, kao i na sve apstraktne pisce, u izvesnoj meri uticao Tomas Man. Njegova pripovetka Ormar je verovatno glavni „krivac“ što sam napisao Letovanje na jugu, zašto bih to krio.“ Da se vratimo Aski i vuku. Goran Bregović u televizijskoj emisiji , snimljenoj 1998 godine, kaže da Andrićeva priča „Aska i vuk“ najbolje objašnjava temu umetnosti i života. Da je pozajmljena od Alfonsa Dodea. A da je tek kasnije, to razvio u romanu „Na Drini ćuprija“. Tako i on radi. Od pozajmljenog motiva, razvija do novog, velikog dela! I mi u Provansi – provinciji, čitamo i pišemo i razgovaramo. To činim sa mojim kumom piscem Ivanom Glišićem, za koga tvrdim da je najbolji poznavalac života i književnog dela čuvenog D.H. Lorensa kod nas pa i šire (zanimljiv je njegov prepev Lorensove pesme „Dobri muževi čine nesrećne žene“ jer je i sam pesnik), i on tvrdi da je Lorensova pripovetka „Sunce“ Andrićeva „Žena na kamenu“. Eto, ideja proučavaocima i etabliranim znalcima Andrićevog dela, jer mi iz Provanse teško dolazimo do glavne književne trpeze? Iako se sve reke ulivaju u Francuskoj u Senu, da će moja Sava da se ulije u Dunav?). Verovatno je Andrić, kao znalac engleskog jezika svojevremeno bio upoznat sa stvaralaštvom pisca Lorensa, koji je živeo samo četrdeset i kusur godina, ali dovoljno za roman o svakom kontinentu, pripovetke, hiljade pesama i velikog uticaja na B. Rasela i Hakslija, aristokrate, iako je on bio sin rudara i učiteljice. Glišiću je već objavljen rad o Krleži u Republici Hrvatskoj, a meni samo u elektronskom izdanju. Izdavač iz Opatije nema sredstava da uloži (jer je Krleža tamo komunjara, a ovde znamo šta je?), i da knjiga bude u knjižarama širom našeg susedstva. Zanimljivo je da je moj rad o Andriću pohvalio akademik Matvejević, koji je ekspert za Krležu, iako je i njegov rad objavljen u „Zborniku radova o Ivi Andriću“ (SANU, Beograd 1979.) Za knjigu o Andriću, (tada je predavao u Rimu, na čuvenoj Sapienciji), piše: „Knjigu sam odmah dohvatio i našao u njoj mnoge stvari koje drugi nisu istraživali ili se nisu usudili reći. Idu sve okolo, knjiga je vrlo lijepo napisana, što nije u nas čest slučaj. Poslužit ću se s njom u svom seminaru.“ A knjiga o Krleži je njegova poslednja literatura. I sa svim pohvalama, čekam sredstva da predstavljam delo kao kulturni Šapčanin. Nadam se da će rubrika „Među nama“ biti moj svetionik u svet Evrope i sveta, Nadam se. Zahvalan za pomoć
Jovan Rukavina
Tekst gospodina Ratka Šelmića u Kulturnom dodatku “Politike”, pod naslovom „Tragedija mladog genija“ o Evaristu Galoa, francuskom genijalnom matematičaru, podsetio me na knjige takođe matematičara i pesnika Ranka Risojevića. Pored knjige „Veliki matematičari“, objavio je i „Slavni arapski matematičari“, i pisao mi da je u njegovo vreme kada se bavio tim knjigama nije bilo interneta, tako da je potrošio silno vreme da pronađe i prouči dostupnu literaturu. U spomenutoj knjizi „Veliki matematičari“ bavi se i Sofijom Kovaljevski, prvom damom matematike. Profesor Risojević između ostalog o njoj piše i ovo: „Malo gdje su se žene tako ogorčeno borile za svoja prava kao u carskoj Rusiji, sredinom prošlog vijeka. Riječ je o velikoj grupi intelektualaca, koji su se otvoreno suprostavljali konzervativnoj aristokratiji, jer je ova prezirala sve ideje o ženskoj ravnopravnosti,… U istoriji matematike je i prije Kovaljevske bilo žena koje zaslužuju našu pažnju, Dekartova prijateljica Elizabeta, koja je rješavala složene probleme konstrukcija kružnica; potom čarobna Sofi Žermen (Sophie Germain) prva žena doktor matematike; dok je Emi Neter (Emmy Noether) u ovom vijeku dostigla slavu Sofije Kovaljevske… Sofija se divila svojoj starijoj sestri,… Anjuta je neke radove poslala u časopis Fjodora Mihailoviča Dostojevskog. Epoha, gdje joj je veliki pisac štampao jednu pripovijetku. Iz pisama gospođice Anjute iz Palibina Dostojevski je zaključio da je to izuzetna osoba, koju bi obavezno valjalo upoznati. Njihovo poznanstvo preraslo je u ljubavni roman. Dostojevski je bio očaran Aninom ljepotom i umom, koji je bio van tokova zanimanja tadašnjih ruskih djevuški. Ali u njega se, a da on to nije ni znao, zaljubila i Sonječka, kojoj je tada bilo petnaest godina. Poznavala je već dobro razne oblasti matematike: trigonometriju je bila savladala potpuno sama. Jednog dana Fjodor Mihaljević je zamolio Anjutu da se uda za njega. Iza zavjese, taj prizor posmatrala je uplakana Sonja. Ona je bila ubijeđena da je Dostojevski morao čekati samo nju, i njome se oženiti, jer je ona iznad sveg ženskog društva. Annjuta je odbila Dostojevskog ne stoga što ga nije voljela, već zbog svojih ideja o životu i borbi ruskih djevojaka za emancipaciju u kojoj se nije smjelo pretjerano davati osjećanjima na volju. Sigurno je da se i njeno oduševljenje Dostojevskim vremenom bilo nešto izmijenilo, pošto se on nije mogao da se prilagodi okolini…“
U jednoj drugoj knjizi „Tri ljubavi Dostojevskog“ Marka Slonjima piše: „Veoma je voleo da bira za nju haljine i nove stvari terajući je da ih proba, i ona se o svemu savetovala s njim i bila je sigurna da on ima odličan ukus i da se razume u žensku odeću, mada je znala da on ne razlikuje dobro boje…“ Dodao bih da još jedan književni velikan Peter Handke u četvoroknjižju „Spori povratak kući“ u „Poukama Sent Viktoara“ beleži o sebi (što zapisa naš Dragan Velikić: „Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca, kaže.„): „Razlikovanje boja, a još više njihovo imenovanje, oduvek mi je padalo teško… Pre dvadeset godina bio sam na regrutaciji. Tada je momak koji sam bio ja, inače sa bojama tako nesiguran, na testu prepoznavanja boja prilično tačno iznašao brojeve u postavljenoj zbrci. Kada sa, posle, kod kuće saopštio ishod pregleda (sposoban za službovanje s oružjem“), oglasio se očuh-mi, inače više ne govorimo- i rekao je da se sada prvi put mnome ponosi… Tako sam se ja prema slikarima pre odnosio nezahvalno; ipak, njihova dela, takva, uzgredna, služila su mi često bar kao tablice za proveru vida,… Boje i oblike, naravno pritom gotovo da nisam ni opažao…“
Jovan Rukavina