NOVA KNJIGA JOVANA RUKAVINE

DRAMA DVADESETOG VEKA

Šapčanin Jovan Rukavina oglasio se još jednom knjigom koju je nazvao „Nova drama-drama dvadesetog veka“ u kojoj o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti priča sa velikanima ovog podneblja

Neobičan u svom stvaralaštvu posle brojnih izdanja Jovan Rukavina se ovog puta otisnuo do fantastike i u njoj pronašao sagovornike i to velikane ovog podneblja. Onakav, kako je spisateljski sazdan i kako se kroz radno pero vremenom dograđivao, napisao je „Ovo je Mali Pariz, nedostaje nam Monmartr i jedan Sartr, da sedi u kafanici i baca pare za iznemogle i stare“.

U „Dramu dvadesetog veka“ utkao je Stojana Novakovića, istoričara, filologa, istoričara književnosti i državnika; Jovana Cvijića, geografa, profesora, rektora Beogradskog univerziteta, predsednika Srpske akademije nauka; Milevu Marić Ajnštajn, matematičara i fizičara; Isidoru Sekulić, pripovedača, esejistu, putopisca, prevodioca, jednog od najznačajnijih predstavnika proze srpske moderne; Arčibalda Rajsa, naučnika i pisca; Džona Rida, američkog novinara; Stanislava Vinavera, književnog kritičara, pesnika, publicistu i istaknutog prevodioca; Baba Milevu, svedoka događaja, prvu srpsku majku; Živojina Pavlovića, proznog pisca, esejistu, filmskog reditelja; i naravno u dramu je Rukavina utkao i Dragišu Penjina, pesnika, dramskog pisca i romanopisca, od koga je upijao životne priče, spisateljski zanat i od koga je nasledio da je noć stvorena za ljudske šetačke priče.

U takvim pričama Stojan Novaković kaže“Vidite, ja nemam više ni spomenika u ovom gradu. O delima neću ni da govorim. Založio sam čitav život u njih“. Jovan Cvijić dodaje „I meni se tako nešto dešava. Neki su pričali da sam prevaziđen“. Mileva Marić zapaža: „Mi imamo pesnika koji ne pevaju, pripovedača koji ne pripovedaju, naučnika koji ne ispituju“. Isidora Sekulić se ispoveda „Definitivno mislim da velike zadaće i probleme ne stvaraju geniji sami, nego ih stvaraju kulturne mogućnosti čitavog naroda. Sve što sam uradila je samo šaka šodera bačena u rupe naše nekulture“. Džon Rid tvrdi „Video sam da u ratovima uvek isti dobijaju, oni koji imaju u rukavima novac i vlast, bez obzira ko je pobednik, a ko pobeđeni“. Arčibald Rajs podseća „Grb varoši Šapca nosi danas francuski i čehoslovački ratni krst. On ih može gordo nositi, jer su ih varoški stanovnici dostojno zaslužili“. Živojin Pavlović govori „Na Balkanu se još čuju halauci. Življenje na Balkanu nije život, ono je slučajnost“. Stanislav Vinaver se pita „Kako ćemo na krilima bistrine da osvojimo svet i kulturu, nismo se pitali“… Imaginarna priča traje tako i do Dragiše Penjina, koji u svom stilu seća na varoš pored reke „Moji snovi su trodimenzionalni. To je zato što moja misao čezne za mladošću… Voleo sam šetnje obalom Save. Ništa tako ne umiruje čoveka kao reka, njeno mirno proticanje, moćne vode u prolazu“.

Tako Jovan Rukavina, šetajući kroz zamišljena prostranstva i besedeći izmišljenu priču sa stvarnim likovima istorije, „Dramu dvadesetog veka“ završava stihovima „Ovo je Mali Pariz. Nedostaje nam Monmartr i samo jedan Sartr“.

B.J. „GLAS PODRINJA“ 23. januar 2014.

„… Nenad mi… kaže da mu je zanimljiva takva ideja postavke tema u tekstu.“ Bojan Pjevac 11.07. 2014.

„Drago mi je da Vam se moj rukopis sviđa. Od srca sam ga pisao. Vaše srce ga je prepoznalo… Dragi Jovane Rukavina, dobio sam i pjesmu i pismo. Hvala za jedno i za drugo. Bez Vas bi mi ovaj svijet bio tužniji i besmisleniji. Hvala Vam što postojite i što jeste. I ja sam uz Vas“

Predrag Matvejević